Design : xNicolex

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Inspirirano animeom i mangom Vampire Knight.


Moja inspiracija. Moja muza. <3

Arhiva:

[1.][2.][3.][4.][5.][6.][7.][8.][9.][10.]
[11.][12.][13.][14.][15.][16.][17.]
[18.][19.][20.][21.][22.][23.][24.]
[25.][26.][27.][28.][29.][30.][31.]
[32.][33.][34.][35.][36.][37.][38.]
[39.][40.]

Copyright © 2009.
By: Joelle

2.poglavlje

Sjedila sam u sobi, igrala se sa svojom kosom i zamišljeno gledala u strop. Već nekoliko dana pokušavam samu sebe pitati što Vijeće pokušava učiniti i zašto su odlučili spojiti Samari i Tiper školu. Bili su glupu i bila sam bjesna na njih jer nisu shvaćali što zapravo čine. Nitko od nas se nije podnosio, svi smo se prezirali i oni odjednom žele spojiti naše dvije grupe. Do jednom trenutka čovjek mora doći i sam sebe pitati da li je to normalno?! Jesu li oni svu poludjeli ili pokušavaju smiriti vode, rad koji se godinama odvijao među nama?
Kucanje mi je odvratilo misli. Okrenula sam se na bok i pogledala prema vratima. Polako su se otvorila i škripila. Unutra je provirio Lee Weme, dečko stariji od mene osam godina, ali s kojim sam se obožaval družiti kad mi je bilo dosadno, igrati se s njim razne igre s kartama i pričati do kasno u noći. Imao je svijetlo smeđu kosu i najdužu od svih. Uvijek ju je namještavao u ježa iako je to prošlo odavno iz mode, ali oduvijek je bio poseban dečko baš po tome što je volio biti drugačiji. Ušao je u sobu i gledao me svojim velikim, zeleno – smeđim očima.
„Hello, Joelle.“ –pozdravio me. „Zašto nisi već dole?“
„Razmišljam da li da uopče krenem na taj prvi školski dan ili ne.“ –sjela sam na trosjed.
„Zašto?“
„Znaš dobro koliko mrzim Samarije.“
„Svi ih mrzimo.“
„Ne mogu ići u školu. Onu su ubili moje roditelje, oni su me pretvorili u ovo što sam sada i jednostavno se ne želim suočiti s njima!“
„Bojiš se ili?“
„Ne znam.“ –uzdahnula sam.
„Ako se bojiš da bi ti netko mogao nauditi, nema potrebe za to.“ –sjeo je kraj mene. „Znaš i sama koliko smo se oduvijek brinuli za tebe i nikada nismo dopuštali da ti ponovno naude.“
„Istina, ali...“ –pogledala sam u njega. „Ne znam kako ću reagirati kad ih vidim ispred sebe. Bojim se svoje reakcije. Bojim se da bi mogla poludjeti!“
„Neće ti ostali to dopustiti.“ –rekao mi je nasmiješeno. „I siguran sam da će te Zach prvi zaustaviti!“
„Znaš...“ –nastavila sam. „Strah me i njegove reakcije. Kad se radi o meni... uvijek je zaštitnički rastrojen, pa...“
„Ok, imaš pravo.“ –potapšao me po ramenu. „Morat ćeš ga zaustaviti jer će biti gadno u slučaju da ti se približe!“
„Što ako mi se stvarno približe?“ –odmahnula sam glavom. „Što ako mi ponovno naude?“
Na samu pomisao sam počela drhtati, trnci su mi prolazili tijelom. Nije mi bilo lako prisjetiti se njihovog napada, njegovih ugriza po mome vratu. Ježila sam se od toga i odmah me bilo strah. Bojala sam se da će mi ponovno nauditi.
„Bez brige, Joelle.“ –obgrlio me jednom rukom, pokušavajući me smiriti. „Potpuno si sigurna s nama i nemaš se zbog čega bojati.“
„Nadam se samo da me neće napasti.“ –uzdahnula sam. „Hvala, Lee, što se toliko brineš o meni!“
„Ma uvijek ću se brinuti o tebi.“ –nasmiješio mi se. „Znaš i sama da si mi poput sestre!“
Nasmiješila sam mu se i snažno ga zagrlila. Znala sam da nisam sama, da mogu podnijeti onaj strah pošto sam s njima i da mi nitko neće nauditi pošto im je previše stalo do mene, kao što je meni do njih.
Uzela sam torbicu sa trosjeda i izašla sam Leejem, koji me čekao na izlazu iz moje sobe. Spustili smo se niz stepenice, pričajući. Ugledala sam Zacha, Calea i Nicol kraj ulaza, a s njima je razgovarao Keith.
„ ...i nemojte dopustiti da joj se približe, jasno?“ –uzvratio je.
„Bez brige, K.“ –nasmiješeno sam ga pogledala. „Znam se i sama brinuti.“
„Znaš koliko je paranoičan.“ –šapnuo mi je Cale. „Od jutros nam ponavlja iste stvari!“
„To radim za vaše dobro!“ –viknuo je. „Želim da me barem jednom u životu poslušate!“
„Keith, u redu je.“ –Nicol mu je stavila ruku na rame. „Smiri se malo. Shvatili smo da se trebamo paziti, držati podalje od njih i bla bla bla...“
„Prestanite se tako ponašati prema meni.“ –uzdahnuo je. „Samo se brinem!“
„Keith, nisu više mala djeca.“ –rekao mu je Lee. „Valjda su s godinama naučili kakva su pravila!“
„Ne diraj ih, ne približavaj im se, nemoj ih gledati...“ –ponavljali smo Nicol, Cale i ja, a Lee i Keith su se nasmiješili.
„Lako ćemo se mi brinuti o tome da ne prekršimo pravila, ali... što ako nam se onu približe i diraju nas?“ –uzvratio je Zach, koji je bio nagnut na ulaznim vratima. „Da i tada ostanemo mirni?“
„Šalio se, Keith!“ –uzviknuli smo svi zajedno. „Vidimo se!“
Povukli smo Zacha sa sobom i zalupili ulaznim vratima. Ljutito smo pogledali u njega, a onda osmahnuli glavom. Dok su Cale i Nicol stajali kod Zachovoh Jeapa, ja sam stajala ispred njega i ljutito ga gledala. Znao je dobro koliko se Keith uvijek brine o nama kad, bez starijih članova Tiper grupe, odlazimo negdje, ali očito njemu nije bilo briga što smo mogli zaglibiti još neko vrijeme slušajući Keithove rečenice i pravila koje nam je godinama ponavljao.
„Jesi li ti normalan?“ –upitala sam ga.
„Da. Zašto?“ –nastavio je hodati niz stepenice.
„Znaš dobro koliko se Keith brine o nama kad ne ide s nama.“ –požurila sam korak prema njemu. „Zašto si morao to reći?“
„Uvijek postoji mogučnost da će nas napasti.“ –zastao je i pogledao u mene. „Što ako se to dogodi? Kako ćemo reagirati? Bit' ćemo mirni i tada?“
„Ne znam, Zach, ali o tome nesmijemo previše pričati pred njim.“
„Samo želim znati koliko smo zapravo sigurni među njima.“
„Ne znam da li smo uopče sigurni, Zach.“ –spustila sam pogled. „Misliš li da se ne bojim susreta s njima?“
„Znam da se bojiš, Joelle.“ –približio mi se i nježno podignuo moju glavu prema sebi. „Nikako se neću odvajati od tebe, jasno?“
„Nemoj, molim te.“
„Vas dvoje!“ –viknuo je Cale.
Okrenuli smo se. Cale i Nicol su nas nestrpljivo čekali kod Jeepa. Zach mi se nasmiješio i krenuo prema automobilu. Gledala sam za njim. Znala sam da će on biti uz mene, da neće dopustiti da mi naude kao što nikada nije. Nasmiješila sam se i nastavila za njim. Otvorila sam vrata suvozačevog mjesta pošto su ostali sjedili na stražnje sjedalo. Zavezala sam pojas i nagnula se.
Razmišljala sam o odlasku u školi i o tome što bi se moglo dogoditi kad se pojavimo i ugledamo Samari grupu. Bojala sam se svog ponašanja, njihovog, a u glavi mi se nisu prestajale vrtiti scene o tome kako su me neki od njih napali kad sam bila mala. Srce mi je užasno brzo kucalo. Bojala sam se susreta s njim i hvatala me nervoza što sam bila bliža školi.